Jesen, prvi dio ; kako je ja doživljavam

Konačno je došlo i ono godišnje doba. Znate, kad pospremate staro, a pripremate se za novo. Nova raskršća se ukazuju na putu. Sreća, tuga, strah, uzbuđenje, sastanci, rastanci... sve to čini jesen. I ona stara lipa pored koje prolaziš svakodnevno priča svoju priču. Ali ti ne slušaš. Isto je tako s ljudima - bez obzira na to koliko se nebitni činimo tebi kao prolazniku, svi mi imamo svoju priču. Možda čak i bestseller, zavisno od audijencije koja je voljna upravo tu priču da sasluša.

I sve te boje. Ma da se jutrom budim uz ''50 nijansi sive'' i svu tu maglu, poslijepodne priča sasvim drugu priču. Žuta, narandžasta, smeđa, tamna zelena, svijetla zelena... ma čak se i ne ljutim ako mi čizmice ugaze u koju lokvu prilikom šetnje bulevarom.

Zato i volim jesen. Iako se sve čini opalim i bezdušnim, zapravo ima više duše nego ikad. Koliko je hladna, toliko je i topla. Ustvari, nije ona topla, već onaj stari kaput koji krišom uzimam iz maminog ormana dok je ona na poslu. Ali to i jeste čar jeseni. Mamin mirišljivi kaput boje bijele kafe. Pa s vremena na vrijeme i po koji šal od nane. Nana je oduvijek imala najbolje šamije koje su, u mojim očima, bile trendi šalovi. Eto šta ti je razlika u generacijama. A ona, draga moja nanica, njoj ne smeta. ''Uzmi dijete. Uzmi šta god želiš! Samo nemoj previše onim svojim mirisima špricati, odmah bi to morala prati.''

Eto, tako ti ja, dragi moj čitatelju, draga moja čitateljko, vidim jesen. Koliko fizički, toliko i psihički. Koliko očima, toliko i srcem.

Da li vas vežu neki posebni trenuci za jesen? Pišite mi, rado bih čula i vaše priče. <3