Ima i toga da sam bila sama u kući, pa sam se izležavala još tri ravna sata nakon buđenja i niko mi nije mogao gunđati radi toga.
Uredno bih, tih dana, uradila kućni posao prije nego li bi bilo ko provirio preko vrata kako bih im, hajdemo tako reći, umazala oči kada kroče. Ne moraju da znaju za svaku, hajde bolan.
Al Bože mili i ja sam od krvi i mesa, ma da se u mom domu nipošto ne toleriše to izležavanje i gleda se na njega kao na jedan od smrtnih grijehova.
Ali ja sam oduvijek bila cura od rizika!
I da je ko od njih bahnuo, baš me briga.
Šalim se, pravila bih se da sam mrtva.
Bolje i mrtva, nego da otkucava drugi sat a ja i dalje u krevetu. :D
Ali ja sam oduvijek bila cura od rizika!
I da je ko od njih bahnuo, baš me briga.
Šalim se, pravila bih se da sam mrtva.
Bolje i mrtva, nego da otkucava drugi sat a ja i dalje u krevetu. :D
Nego bilo kako bilo, nakon što sam konačno ustala iz kreveta i zaputila se prema toaletu, prvi pogled u ogledalo mi je odao nešto zanimljivo.
Većinu jutara smo ja i ogledalo u razmiricama.
Većinu jutara smo ja i ogledalo u razmiricama.
Ja se ogledam, a ono mi uporno šapuće kako sam i ovo jutro podbuhla i kako su mi ionako male oči sada mikroskopski malene, kako imam velike i tamne podočnjake na snježno-bijelom tenu, te mi, obavezno, pri svakom pogledu ukazuje na ožiljke koju mi je rani ulazak u tinejdžerske dane ostavio po licu kao podsjetnik.
Ovo jutro mi nije šapnulo ništa od toga, već je glasno uzviknulo : ''Pogledaj se samo, kako si lijepa!''
Iako su, ruku na srce, i ožiljci i podočnjaci i sve ono što ogledalo, je li, nije voljelo na meni, su i dalje bili tu.
Uputila sam mu najtopliji osmijeh i po ovom jutru prepoznala dobar dan.
Nema komentara:
Objavi komentar