I taman kada sam se namjestila u neku prihvatljivu pozu i uplovila u luku mjesta gdje mi u indeksu stoje sve desetke ili što bi ga moja cimerka blago manje artistički rekla - zaspala ko' torba, na jednoj stanici uđe jedna pretjerano glasna starica i prenu me baš kada mi je profesor iz matematskih metoda sa pretjerano širokim osmijehom na licu upisivao ocijenu.
Ni pomjerila se nisam. Ma ni trepnula. Zgrčenog izraza sam pogled uperila kroz prozor i mirovala.
Od svih buseva, baš je morala da uđe u moj.
To jutro je nakon oblinih padavina termometar pokazivao minus na skali, tako da je promet bio otežan. Nastavila je ona, na osnovu toga, razgovor sa vozačem.
''Oj Senade, pripala sam se jutros ove ledine niz drum. Ne znam živa kako sam došla!''
''Tako ti je nane ovih dana. Okasnimo mi na stanicu, ali nek' je samo glava na mjestu.''
''Jes moj sinko, samo ti polako. Nikud se ti ne juri!''
A ono ''nikud'' uzviknu kao da joj život ovisi o tome.
Plaho dramatična neka nane.
Ušuti se minutu - dvije, pa nastavi :
''Nemaš se ti kuda juriti sine. Ev' ima par dana, u četvrtak... ma nije četvrtak, petak.. jes, jes, petak, petak, spremala sam Zuhdiju na džumu, e, moj Senade, ja misla ti voziš kad ono neki novi...''
''Jes nane, Hamćo. To ti je od našeg Bibana sin.''
''Kojeg Bibana? Ne znadem ja njega.''
''Ma znadeš ti nane Bibana. Onog što mu je žena iz Gornjeg Vakufa. Što uzgaja sitnu stoku gore uz polje.''
''A znadem Bibana, znadem. On ti je s mojim bratom ratov'o. A jel' ono Hamćo? MasAllah porast'o, sjećam ga se kad je bio malo dite. Imal' ženu?''
''Ima, ima, i sina isto, u vrtac ide. Njih dvoje rade pa ga ostave tamo po danu, šta ćeš nane teška su vremena, mora se nešto radit...''
''A dragi moj Hamćo, lip je Bogu mi ko lutka. Selamit ćeš ga kad ga vidiš. I Bibana isto.''
''Hoću nane.''
''Al' vala nije on za ovog posla, vozi sto trijes na sat. Bila sam se pripala, al šta bih, moram kući. Neće komšinica doći mom Zuhdiji burek savijati.'' - pa se nasmiješi.
''Vidiš ti šta ljubav sve radi. Jemde Zuhdija još može jesti burek?'' - reče Senad kroz smijeh.
''Ma moj Zuhdija u sve živo žvače. Još kad smo bili u Njemačkoj njemu moja ćer platila zube, ona mlađa,...''
I tu sam ih prestala slušati.
Počela sam zamišljati nanin lik.
Sigurno je mršuljava, rumenog lica i tanke kosice koju je prekrila šarenom, malenom maramom. Nosi suknju do poda. Na ramenu ima pleten ceker pun stvari. Vjerovatno iz grada od mesara nosi i koju šačicu punu kako bi čika Zuhdiji mogla napraviti onaj isti burek u kome toliko uživa. Žilava je. Nije je život milovao, ali ipak nosi i dalje onu zehru ljudskosti u sebi. I ubijeđena sam da iza kuće ima i malehnu baščicu, za koju iz godine u godinu kaže da je neće sijati, ali se opet po koja glavica luka u njoj nađe...
Oduvijek sam voljela slušati priče starijih. One nisu zamorne kao mnoge priče kojih se naslušam od vršnjaka. Nekako mi odišu jedinstvenim emocijama i... nostalgijom za neproživljenim.
Gotovo pa kao da sam i ja, nekad, sa Bibanom brinula o kozama tamo na jarko zelenim, ravnim livadama, a nakon postavljala stolnjak i tanjire za večeru sa staricom i njezinim mužem. I Hamćo i Biban i Zuhdija su mi u tih pola sata postali ... neko moj.
Zadubila sam se toliko u svoje razmišljanje od nadsve simpatičnoj starici da nisam primjetila da je izišla na idućoj stanici. Ipak nikad neću saznati da li je ona oličenje svih mojih zamišljanja.
Bus kao da je zamro kada je izišla.
Ma da je bio gotovo pa pun, u daljini bi tek odjeknula samo po koja veoma poznata Balaševićeva nota.
Pa se upitah - zašto li smo se samo toliko otuđili od svijeta?
Nema komentara:
Objavi komentar